Parohijski dom
dom
Rubrika: Za vernike    4.168 puta pročitano    Datum: 8.11.2011    Odštampaj

PONAŠANJE VERNIKA U HRAMU

Odsustvo veronauke u našim školama, i nedostatak verskog vaspitanja u porodici, doprineli su da naš narod postane necrkven i verski slabo prosvećen. Danas, kada se polako vraća svojoj crkvi, primećuje se nedostatak znanja o ponašanju u hramu na bogosluženju ili van hrama gde prisustvuje verskim obredima.

Šta je hram i kako se ponaša u hramu

Hram je osvećeno i sveto mesto, kuća Božija, mesto molitve i našeg susreta sa Bogom. Zato se u njega ulazi sa poštovanjem. Kada se dođe na vrata crkve, prekrsti se i pobožno uđe u hram. Neki vernici iz poštovanja celivaju krst na crkvenim vratima.

Paljenje sveća

U mnogim hramovima vernici pale sveće u sklopu samog hrama, zato je poželjno da taj deo protekne bez gužve u tišini, naročito ako je bogosluženje u toku. U srpskoj Crkvi sveće se pale na odvojenom mestu za žive srodnike a posebno za upokojene. Zbog toga shodno potrebi koju imamo postoje odvojeni svenjaci za žive i pokojne.

Simbolika  sveća

Sveća je simbol svetlosti i ukazuje na svetlost carstva nebeskog, koju sa nadom očekujemo po isteku zemaljskog života. Paljenje sveća za nas i naše bližnje nije samo običan ritual koji košta, već molitveni čin i prinos Gospodu u znak revnosti za sve one kojima se sveće pale.

Celivanje Svetih ikona

Kad se zapale sveće tiho se odlazi i celiva ikona hramovnog svetitelja koja se obično nalazi u centralnom delu Crkve, a zatim i ostale ikone koje su postavljene za celivanje. Pred ikonom se prekrsti i celiva lik svetitelja koji je na ikoni predstavljen. Prilikom izlaska iz hrama, postupa se isto kao kad ulazimo u hram, celiva se ikona, izađe se na vrata tiho i nečujno, na izlasku se okrene prema unutrašnjosti hrama i smerno se prekrsti i pokloni.

Značenje i smisao celivanja ikona

Molitva pred ikonom i celivanje ikone ne znači naše poštovanje ikone kao materije, ili slike, budući da postoje mnoge slike važnih istorijskih ličnosti, pa se pred njima ne molimo, niti im ukazujemo poštovanje. Međutim, kada prilazimo ikoni mi se molimo svetitelju da svojom molitvom za nas posreduje pred prestolom Božijim. Stojeći pred njegovim živopsanim likom koji vidimo, mi uznosimo svoje molitve do njega  koji je u crstvu Božijem, moleći ga da za nas posreduje. Vekovima, ikone su bile škola za nepismene, koji nisu mogli da čitaju žitije svetitelja. Zato kratki simboli koje sadrži svaka ikona mogu slikom i simbolom da ispričaju žitije svetitelja, zbog čega su ikone vekovima bile prava veronauka za vernike.

Mesto u hramu

Muškarci obično stoje na desnoj, a žene na levoj strani lađe hrama. Razlog za odvajanje u hramu je prihvaćena praksa rane Crkve, ali i zbog onih koji porodično dolaze na molitvu da bi odvojeni bili bolje skoncentrisani na molitvu. Ulazak u hram podrazumeva ostavljanje svega što nije vezano za  molitvu, jer se vreme u hramu  koristi za molitvu a ne za razgovor sa rodbinom ili poznanicima. Bolje je izaći iz hrama, ako se oseti umor i slaba volja, nego ometati druge.

Ponašanje za vreme molitve

Na molitvi se stoji mirno, bez okretanja, šetanja ili razgovora sa nekim ko stoji u blizini. Ruke za vreme molitve stoje spuštene niz telo. Molitve se izgovaraju u sebi (tzv, umne molitve). Pažljivo se prate sveštene radnje, i kada se: sveštenik prekrsti, kada molitva i pesma pominje ime Svete Trojice: Oca, Sina i Svetoga Duha, ili sveštenik kadi, svi u crkvi se krste i blago klanjaju. Za vreme čitanja Jevanđelja, Vhoda i propovedi, gde se ko zatekne tu treba da ostane dok se ta radnja ne završi. Kada neko zna da peva, treba da peva tiho i polako, da ne ometa hor ili pojce  za pevnicom.

U hramu treba nastojati da se bude kao nevidljiva senka, a nikako skretati  pažnju na sebe da bi bio zapažen. Nadmeno ponašanje fariseja u hramu, Hristos je osudio, a pohvalio je skromno držanje i skrušenu molitvu carinika.

Pristupanje pričešću

U danima pričešća, ili kada se deli nafora postala je loša praksa da se narod gura ko će pre doći na red. Veliki je greh stvarati gužvu i nered u hramu. Bolje je sačekati nekoliko minuta, i time pokazati svoju svest, strpljenje i skromnost, jer takav odnos upravo pokazuje našu hrišćansku savest. Kada prilazimo na pričešće treba oprezno prići  Svetoj čaši i reći svoje ime a posle primanja svete tajne otići na svoje mesto. Treba izbegavati da se pred Sv. Čašom krstimo ili je ljubimo, već da to činimo tek kad se dovoljno udaljimo od nje, kako rukom nesmotreno ne bi zakačili Sveti Putir.

Oblačenje i spoljašnji izgled

Kada se idemo u Crkvu treba se obući pristojno. Ovde takođe moramo dati kratko objašnjenje s’obzirom da se ovo pitanje previše formalizuje. U Crkvi nikad nije bila važna forma već suština. Primajući Hrišćanstvo sa Istoka mnogi elementi u pogledu odeće su takođe prihvaćeni. Treba podsetiti da se lokalna praksa odevanja i folklorni elementi odeće razlikuje od mesta do mesta od države do države. To već jasno ukazuje da se odeća u različitim krajevima razlikuje i da to za Crkvu ne stvara neki poseban problem. Kada je u pitanju oblačenje i spoljašnji izgled, Crkvi je važno da vernici budu pristojni. To znači da svojim izgledom ne sablažnjavaju i skreću pažnju drugih dok su na molitvi. Shodno današnjem načinu odevanja, postoji jasna  svest kako se treba obući pristojno od onoga što je nepristojno i ne priliči mestu i povodu. Ipak znamo da u hram ne treba dolaziti u trenerkama, papučama, majicama, kratkih pantalona, kratkim suknjama, golih ruku i slično. Takođe, žene treba da izbegavaju šminku, ruž na usnama, naročito kada hoće da se pričeste.