Парохијски дом
dom
Рубрика: За вернике    4.630 пута прочитано    Датум: 8.11.2011    Одштампај

ПОНАШАЊЕ ВЕРНИКА У ХРАМУ

Одсуство веронауке у нашим школама, и недостатак верског васпитања у породици, допринели су да наш народ постане нецрквен и верски слабо просвећен. Данас, када се полако враћа својој цркви, примећује се недостатак знања о понашању у храму на богослужењу или ван храма где присуствује верским обредима.

Шта је храм и како се понаша у храму

Храм је освећено и свето место, кућа Божија, место молитве и нашег сусрета са Богом. Зато се у њега улази са поштовањем. Када се дође на врата цркве, прекрсти се и побожно уђе у храм. Неки верници из поштовања целивају крст на црквеним вратима.

Паљење свећа

У многим храмовима верници пале свеће у склопу самог храма, зато је пожељно да тај део протекне без гужве у тишини, нарочито ако је богослужење у току. У српској Цркви свеће се пале на одвојеном месту за живе сроднике а посебно за упокојене. Због тога сходно потреби коју имамо постоје одвојени свењаци за живе и покојне.

Симболика  свећа

Свећа је симбол светлости и указује на светлост царства небеског, коју са надом очекујемо по истеку земаљског живота. Паљење свећа за нас и наше ближње није само обичан ритуал који кошта, већ молитвени чин и принос Господу у знак ревности за све оне којима се свеће пале.

Целивање Светих икона

Кад се запале свеће тихо се одлази и целива икона храмовног светитеља која се обично налази у централном делу Цркве, а затим и остале иконе које су постављене за целивање. Пред иконом се прекрсти и целива лик светитеља који је на икони представљен. Приликом изласка из храма, поступа се исто као кад улазимо у храм, целива се икона, изађе се на врата тихо и нечујно, на изласку се окрене према унутрашњости храма и смерно се прекрсти и поклони.

Значење и смисао целивања икона

Молитва пред иконом и целивање иконе не значи наше поштовање иконе као материје, или слике, будући да постоје многе слике важних историјских личности, па се пред њима не молимо, нити им указујемо поштовање. Међутим, када прилазимо икони ми се молимо светитељу да својом молитвом за нас посредује пред престолом Божијим. Стојећи пред његовим живопсаним ликом који видимо, ми узносимо своје молитве до њега  који је у црству Божијем, молећи га да за нас посредује. Вековима, иконе су биле школа за неписмене, који нису могли да читају житије светитеља. Зато кратки симболи које садржи свака икона могу сликом и симболом да испричају житије светитеља, због чега су иконе вековима биле права веронаука за вернике.

Место у храму

Мушкарци обично стоје на десној, а жене на левој страни лађе храма. Разлог за одвајање у храму је прихваћена пракса ране Цркве, али и због оних који породично долазе на молитву да би одвојени били боље сконцентрисани на молитву. Улазак у храм подразумева остављање свега што није везано за  молитву, јер се време у храму  користи за молитву а не за разговор са родбином или познаницима. Боље је изаћи из храма, ако се осети умор и слаба воља, него ометати друге.

Понашање за време молитве

На молитви се стоји мирно, без окретања, шетања или разговора са неким ко стоји у близини. Руке за време молитве стоје спуштене низ тело. Молитве се изговарају у себи (тзв, умне молитве). Пажљиво се прате свештене радње, и када се: свештеник прекрсти, када молитва и песма помиње име Свете Тројице: Оца, Сина и Светога Духа, или свештеник кади, сви у цркви се крсте и благо клањају. За време читања Јеванђеља, Входа и проповеди, где се ко затекне ту треба да остане док се та радња не заврши. Када неко зна да пева, треба да пева тихо и полако, да не омета хор или појце  за певницом.

У храму треба настојати да се буде као невидљива сенка, а никако скретати  пажњу на себе да би био запажен. Надмено понашање фарисеја у храму, Христос је осудио, а похвалио је скромно држање и скрушену молитву цариника.

Приступање причешћу

У данима причешћа, или када се дели нафора постала је лоша пракса да се народ гура ко ће пре доћи на ред. Велики је грех стварати гужву и неред у храму. Боље је сачекати неколико минута, и тиме показати своју свест, стрпљење и скромност, јер такав однос управо показује нашу хришћанску савест. Када прилазимо на причешће треба опрезно прићи  Светој чаши и рећи своје име а после примања свете тајне отићи на своје место. Треба избегавати да се пред Св. Чашом крстимо или је љубимо, већ да то чинимо тек кад се довољно удаљимо од ње, како руком несмотрено не би закачили Свети Путир.

Облачење и спољашњи изглед

Када се идемо у Цркву треба се обући пристојно. Овде такође морамо дати кратко објашњење с’обзиром да се ово питање превише формализује. У Цркви никад није била важна форма већ суштина. Примајући Хришћанство са Истока многи елементи у погледу одеће су такође прихваћени. Треба подсетити да се локална пракса одевања и фолклорни елементи одеће разликује од места до места од државе до државе. То већ јасно указује да се одећа у различитим крајевима разликује и да то за Цркву не ствара неки посебан проблем. Када је у питању облачење и спољашњи изглед, Цркви је важно да верници буду пристојни. То значи да својим изгледом не саблажњавају и скрећу пажњу других док су на молитви. Сходно данашњем начину одевања, постоји јасна  свест како се треба обући пристојно од онога што је непристојно и не приличи месту и поводу. Ипак знамо да у храм не треба долазити у тренеркама, папучама, мајицама, кратких панталона, кратким сукњама, голих руку и слично. Такође, жене треба да избегавају шминку, руж на уснама, нарочито када хоће да се причесте.