Драги парохијани, Наступио је пост Светих Апостола, који се у народу још назива Петро – Павловски пост, када Црква на његовом крају, прославља и помиње Свете славне и свехвалне апостоле Петра и Павла. Поред њих, следећег дана Црква прославља Сабор светих дванаест Апостола као стубове Цркве Христове.

Свети Апостол Петар

Ученик Христов, био је родом из мале вароши Витсаиде на обали Галилејског  jезера. Име му је било Симон, али га је касније Господ Исус по јеврејском назвао Кифа, што су преводиоци Јеванђеља на грчки превели као Петрос – Петар и значи стена – камен. Камен и стена су језичке формулације да означе снагу и постојаност вере Петрове у Христа Господа којом га је исповедио као Сина Божијег. ,,А када дође Исус у крајеве Кесарије Филипове, запита ученике своје говорећи: Шта о мени говоре људи ко је Син Човјечији? А они рекоше: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија, или који од пророка. Рече им Исус: А ви шта велите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога. A Исус одговарајући рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не  oткрише ти то, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што разријешиш на земљи биће раздријешено на небесима. Тада запријети ученицима својим да ником не казују да је он Исус Христос“. (Мт 16,13 -20). Петар је био син Јонин зато су га звали Вар-Јона, син Јонин. Имао је брата Андреја Првозваног (први позван од Христа у службу Апостолску). Због велике љубави и непоколебљиве вере као камен, Петар је увек био уз Христа чак и кад су други били отсутни: на Тавору, на Преображењу, и кад је Христос васкрсао Јаирову кћер. По вазнесењу Христовом на предлог Апостола Петра, коцком би изабран Апостол Матија на место Јуде издајника који се обеси. После силаска Светог Духа на апостоле, апостол Петар пун благодати, обрати се окупљеном народу и изговори чувену беседу, позивајући их на покајање и крштење. Тако настаде прва Црква у Јерусалиму, као мајка свих Цркава којом је управљао Јаков брат Господњи. Али убрзо после тога почео је и прогон хришћана од неверних Јевреја који подговорише власт и Ирода управника Галилеје, који ухвати и погуби Јакова брата Јовановог. А кад виде Ирод да је то по вољи Јудеја он ухвати и Апостола Петра и стави у тамницу. Чудом Божијим, Анђео Господњи га изведе ноћу поред успаване страже и предаде га народу и Цркви, који се за њега све време молио. Апостол Петар је у име Христово учинио многа чуда. У граду Лиди је исцелио болесног Енеја, а у граду Јопи оживео умрлу девојку Тавиту, у Кесарији (Цезарији) је обратио у вери и крстио римског капетана Корнилија и сав његов дом. У Антиохији је као Епископ управљао Црквом седам година, где су се крштени први пут назвали Хришћани, а до тада су се звали браћом у Христу. Апостол Петар је проповедао у Палестини, Сирији, Малој Азији, Антиохији и Риму. Када је први пут био у Риму са њим је био и Апостол Павле, а други пут у старости за време владавине императора Нерона. Тада Петар дође у сукоб са једним јудејцем Симоном који је био врачар и маг. Он затражи од Петра за новац да му подари власт и моћ да је наводи на људе када то пожели, али га Апостол Петар изобличи и његов захтев назва симоноја. Када је по други пут Петар стигао у Рим Симон се пред свима магијским вештинама уздиже у висину да омаловажи и исмеје Христово вазнесење. Тада се Петар помоли Богу и маг се сруши са велике висине и добро се угрува и осрамоти. После тога многи који видеше силу Божију од многобожаца примише веру Христову. Када Нерон сазна да је његов штићеник Симон маг осрамоћен, заповеди да се Петар ухвати и погуби. Када Петра поведоше на распеће, Петар их умоли да га окрену са главом на доле сматрајући себе недостојним да пострада као његов Спаситељ Христос. Тако пострада овај велики Апостол Христов у вери за Христа Господа 67. године у Риму.

Свети Апостол Павле

Свети Апостол Павле рођен је у Тарсу, област Киликије у Малој Азији. За време Христовог живота он није био апостол. Његово право јудејско име Саул, Савле, значи измољени. Касније поставши хришћанин, променио је име у Павле, од римског (Paulus што значи мали – малени). Као млад, научио је ћилимарски занат и правио је шаторе. Као врло бистрог дечака отац га је послао у Јерусалим код чувеног учитеља Гамалила, ради изучавања Божијег закона. Тако је Павле постао велики ревнитељ фарисејске традиције и обичаја због чега је мрзео и гонио хришћане. Сам помиње да је био присутан каменовању првомученика и Архиђакона Стефана. У ревности фарисејске традиције он измоли од власти дозволу да са оружаном пратњом крене у Дамаск да похвата тамошње хришћане и приведе у Јерусалим. Пред Дамаском, њега обасја чудесна светлост која га засени, тако да од ње паде са коња и чу глас који му говори: ,,Савле, Савле, зашто ме гониш?“ А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече: Ја сам Исус којега ти гониш, тешко ти је против бодила праћати се. А он дрхтећи од страха рече: Господе, шта ћу да чиним? А Господ му рече: него устани и уђи у град, па ће ти се казати шта треба да чиниш.“ (Дап 9,4-6) Људи око њега су чули глас али ништа нису видели. Савле устаде са земље и гледаше отворених очију али ништа није видео, па га пратиоци одведоше у Дамаск где проведе три дана без јела и пића. Трећег дана Господ посла једног од својих ученика по имену Ананије, да дође Савлу: ,,И отиде Ананија, и уђе у кућу, и метнувши руке на њега рече: Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу којим си ишао, послао ме је да прогледаш и да се испуниш Духа Светога. И одмах отпаде од очију његових као крљушт, и прогледа, и уставши крсти се; И узевши храну, окријепи се. И би Савле неколико дана са ученицима који бијаху у Дамаску. И одмах по синагогама проповиједаше Исуса да је он Син Божији. А сви који слушаху чуђаху се и говораху: Није ли ово онај што у Јерусалиму сатираше оне који призивају Име ово, и не дође ли овдје за то да их везане води првосвештеницима?“ (Дап. 19, 17-21) Они јудејци који не прихватише Павлово oбраћање, договорише се да га убију али га хришћани ноћу спустише у котарици низ зидине града и тако га спасоше сигурне смрти. Из Дамаска Павле дође у Јерусалим и упозна Петра и друге ученике, али су га се сви бојали сумњајући да ли се заиста Павле обратио у веру. Када се и јудејци против њега побунише тада Павле отиде у своју родну Киликију док му се не придружи Варнава, онда одоше у Антиохију. Одатле, Господ их посла на прво мисионарско путовање а било их је три. Сва та путовања била су тешка о чему и сам говори: ,,Много сам се трудио, много боја поднео, много пута сам био у тамници, често у смртној опасности. Од Јудејаца сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, Три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио, ноћ и дан провео на морској пучини;

Често сам путовао, био у опасности на ријекама, у опасности од разбојника, у опасности од свога рода, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом; У труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи; Поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве“. (2 Кор. 11, 23-28)Апостол Павле о себи не говориотворено како је призван од ГосподаХриста у апостолску службу да сенеби хвалио тиме, већ говори о ,,човеку“ кога познаје иако се односи нањега лично.

Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња. Знам човјека у Христу који прије четрнаест година – да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна – би однесен до трећега неба. И знам да тај човјек – да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна, би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити. Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим. Јер кад бих се и хтио хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога што види у мени, или чује од мене. (2 Кор.12,1- 6)

Кад Павле дође у Јерусалим и уђе у храм да се помоли, јудеји га ухватише и тукоше да га је једва спасао војни старешина и посла у Кесарију намеснику Феликсу, да му суди. Кад његов наследник Филакс виде да је невин и сазнавши да има статус римског гађанина, посла га у Рим. На путу код Малте брод се распаде али се путници срећно спасоше. Кад су хтели да заложе ватру, Павла уједе отровна змија и док су сви чекали његову смрт, Павлу не беше ништа. У Риму Павле проведе две године проповедајући веру Христову, путовао је по Италији, Галији и Шпанији, а на Криту постави Тита за епископа и потом се врати у Рим. Све време у својим посланицама, Павле помиње да је уз њега апостол и јеванђелист Лука. У време цара Нерона, Павле би затворен у тамницу и осуђен на смрт. Као римског грађанина нису смели да га разапну на крст већ га посекоше мачем 29. јуна/12. јуна 67. године код Остијског пута близу Рима, исти дан кад мученички пострада Свети апостол Петар.

Поштовање Светих Апостола, Црква је празновала од најранијег периода и нема ниједног од старих сачуваних Месецослова (Минеја, књиге Служби Светима по месецима), на Истоку и Западу, где Црква молитвено не помиње и не прославља Светог Петра и Павла.

Прослављање ових Светитеља, први хришћани су видели као свој молитвени дуг и завет да испуне речи које од њих тражи Апостол Павле: ,,Сећајте се својих старешина, који вам проповедаше реч Божију, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову.“ (Јев.13,7). Тако су Службе Апостола Петра и Павла настале одмах после њихове мученичке смрти у Риму. Већ у 4. и 5. веку у овим Месецословима постојале су Службе Апостолима тамо где су они мученички пострадали и где су почивале њихове мошти. Тако, Светих Апостола Петра и Павла у Риму, Апостола Јакова у Јерусалиму, Светог Марка у Александрији. Међутим, жеља хришћана ране Цркве била је да се Празнична Служба Апостолима са локала пренесе и прихвати по целој Цркви. Тако је цар Константин саградио Цркву Светих Апостола у Цариграду у којој је и сам сахрањен.

О години и дану смрти Светих Апостола Петра и Павла постоје различита мишљења, али Црква је прихватила традицију да их слави 29. јуна односно 12. јула, као дан мученичке смрти. Петар је распет на Ватиканском брегу главом окренутом на доле а Павла је посечен мачем близу Остијског пута, у време владавине императора Нерона 67. године. По запису историчара Пруденција (Prudencius), из 405. године, помиње се општи Празник 29/12. када су хришћани у Риму прослављали ова два Светитеља где колоне људи иду у таласима до Цркава које су подигнуте на гробовима Светих Апостола.

Б.П