Парохијски дом
dom
Рубрика: Актуелности, Некатегоризовано, Парохијска писма    16.103 пута прочитано    Датум: 23.10.2022    Одштампај

Диван је Бог у светима својим, речи су Пророка Божјег. Oн је диван у целокупној творевини и свим створењима, величанствен у човеку, као Својој круни стварања, али најдивнији и најбољи међу децом Божјом, Његовим светима. Светитељи Божји су најблаженији плод који се рађа на земљи, најблискији и најсроднији са самим Богом. Где нема светитеља Божјих, нема ни правих људи. Где нема светости, нема ни човечанства.

У сваком нараштају Бог је подизао и постављао своје светитеље на високе светиљке, да људима осветљавају пут спасења. Тако је за православне на Балкану, пре више од десет векова, послао нашу преподобну мајку Параскеву, небеско биће и земаљског анђела. Ову дивну добротворку прослављају сви народи на Балкану и сви народи који су изабрали да живе на земљи као на небу Христовом.

О овој по много чему благословеној светитељки се не зна много; детаљи њеног рођења, детињства и ране младости, што се нас тиче, обавијени су велом тајне. Најважнији догађај у њеном животу јесте то што је још као млада принела цело своје биће, тело и душу, младост и лепоту, на дар Богу, добивши од Њега много више од стоструког уздарја. Међутим, она све то није примила јавно пред очима целог света, да би од свих била хваљена, већ у тајности, годинама живећи у пустињама Балкана, при том од свих сакривена и никоме позната. Тамо је живела у самоћи, ради свог подвижничког живота, далеко од свог родног места Епивата на Мраморном мору, који је удаљен дан хода од Цариграда. С обзиром да је њен старији брат Евтимије, епископ града Мадита, уснуо у Господу између 989. и 996. године, можемо закључити да је преподобна Параскева живела у другој половини 10. и почетком 11. века.

Живела је као пустињак у пустињи, најпре у Тракији, у њеним непроходним шумама и неприступачним пећинама, а потом у каменитим и исушеним пустињама Палестине. Остала је тамо док је Бог није позвао да се врати у своју земљу. Најпре је пожурила у Цариград, где се помолила својој заштитници, Богородици Влахернској, а затим се  вратила у Епиват где је више нико није ни препознао. Када се преселила из овоземаљског живота и отишла ка Господу, неки добри људи су је сахранили као странца, не на сеоском гробљу, него на месту где је уснула у Господу, близу мора.

Али тајну њене светости, коју је понела са собом у вечност, Бог је открио убрзо после њене кончине. Земља на којој је била сахрањена почела је да одаје божански мирис, вечну и неописиво слатку арому божанства. Светогорски старац Антоније прича како је, шетајући шумама и по пустињама свете Горе, осетио неописиви мирис. Питали су га да ли је то мирис цвећа, дрвећа и свега што је тамо расло. Не“, одговорио је, „ово није од биљака. Знам мирис биљака и цвећа, а ово је сасвим други мирис. Овде су живели људи Божји, ишли су у тајности пред Богом и у тајности су заспали, да нико не зна. И били су сахрањени у овој земљи, која не може да задржи ову бујицу благодати која надире из њених дубина и зато ослобађа мирис њихове светости”. Њене мирисне мошти су извађене из муља на обали Мраморног мора и положене у цркву Светих Апостола у граду Каликратији.

СВЕТА ПЕТКА У ТРНОВУ

На врхунцу крсташке окупације опљачканог Цариграда, 1231. или 1238. године, бугарски цар Иван II Асен, таст српског краља Владислава, братанца Светог Саве, искористио је његове војне успехе против крсташа и изнео драгоцене мошти светитељке из опкољеног града Каликратије и уз велику свечаност однео их у своју престоницу Трново. У 13. веку, у званичним документима, бугарски цареви су се заклињали овом светитељком пред својим европским господарима.

Након пада Трнова под турску власт, мошти свете Параскеве су 1393. године пренете у Видин, трудом видинског кнеза Страцимира, који је поражен и погубљен од Турака 1396. године.

СВЕТА ПЕТКА У БЕОГРАДУ
Залагањем кнегиње Милице, супруге српског мученика кнеза Лазара, и бивше Василисе Серске Јефимије, које су се касније замонашиле у манастиру Љубостињи, 1396. или 1398. год, мошти свете Параскеве су однете у Србију. О овоме бележи бугарин Григорије Цамблак 1402-1405. где каже да је од Бугарске одузета цела слава свете Параскеве и дата земљи Србији“.

Цамблаково дирљиво сведочанство, да су ове две српске удовице, најмудрије речју и делом“, уз помоћ Миличине ћерке Оливере – која се жртвовала за спас своје земље и народа поставши супруга султана Бајазита I – успеле да од њега добију светитељкине мошти. Када су дошле код Бајазита, упитао је Милицу, Оливерину мајку, какву услугу би желела да тражи од њега, а она је одговорила да би волела да јој поклони мошти свете Параскеве. Султан је био затечен. Зашто хоћеш суве кости… мислио сам да ћеш ми тражити злата“. Али моћни владар, пошто је био муслиман, није могао да схвати да је она заиста тражила само мошти светитељке. Оне су за њу биле злато нетрулежно, прочишћено огњем Духа Светога, светлије и чистије од земаљског злата и бесцено благо, чудотворно кроз векове.

Њих две су добиле мошти и однеле их у Смедерево или можда у Крушевац, пре него што су деспот Стефан Лазаревић и митрополит београдски наредили да се пренесу и похране прво у храму Успења Богородице у митрополији београдској, а затим у новој цркви Свете Петке Параскеве, подигнутој поред чудотворног извора испод тврђаве у Београду, нешто пре 1417. године. Ове две цркве испод зидина Турци су порушили 1521. године, али је поштовање Пресвете Богородице и Свете Петке остало снажно и током година турског ропства. О томе сведоче западни путници и дипломате који су посетили Београд и описали ограђени извор на падини испод бедема, око којег би се свакодневно окупљале стотине побожних поклоника из Београда. Обе цркве су обновљене до 1937. године; две својеврсне светиње на Калемегдану, капела Свете Петке и црква Ружицa посвећена Пресветој Богородици. Ту се, по речима Леонтија Павловића, шездесетих година 20. века чувао делић чудотворних моштију Св. Петке донетих из манастира Петковице код Шапца. У новијим документима се наводи да се у цркви Ружици данас налази део моштију које је Румунска црква предала Српској цркви после II светског рата. Tако и данас Света Петка светим миром својих моштију привлачи све православне који долазе у Београд.

После пада Београда под Турке, већина становника била је принуђена да се пресели у крајеве око Цариграда. Сакрални предмети из цркве у Београду, међу којима су чудотворна икона Богородице, рука цара Константина, мошти свете царице Теофаније и свете Параскеве, однети су и касније смештени у цркву Пресвете Богородице Београдске, која је била у надлежности цариградског патријарха. Касније, пошто је црква била разрушена од Турака, патријарх је откупио мошти светитељке од султана, за цену која му је тражена и похранио их са осталим
драгоценим моштима у патријаршијску цркву Светог Георгија у Фанару.

СВЕТА ПЕТКА У МОЛДО-ВЛАШКОЈ

Цариградска патријаршија је у 17. веку подлегла под огромним дуговима изазваним тешким порезима које је наметнуо султан. Војвода Василе Лупу, године 1641. (син избеглице из арбанаса, једно време најбогатији човек у источном хришћанском свету) из Молдо-Влашке, данашње Румуније и Молдавије, у то време једине православне земље непокорене од стране Турака, у којој је до 20. века живео велики број Срба и Бугара, понудио је Цариградском патријарху знатна новчана средства као помоћ за отплату нагомиланих дугова. Заузврат, Мајка Црква даровала је његовом народу мошти Свете Петке. По сведочењу Никодима Атонског, Лупу је патријарху
Партенију дао много злата, а патријарх му је принео мошти светитељке, које су они тајно спустили са стене Фанара доле до мора, где је чекао чамац да их превезу до Молдо-Влашке. Према другим изворима, мошти је донела делегација тројице митрополита и једна отоманска војна јединица до границе Влашке, где их је сачекао
војвода Василе са пратњом. Мошти Свете Петке Параскеве су тако доспеле у Јаши, престоницу Молдавије и положене у импозантну цркву Света Три Јерарха.

У великом пожару 1888. године, када је цела црква уништена, а раскошни реликвијар потпуно изгорео, мошти светитељке на чудесан начин нису претрпеле ни најмању штету од ватре. Тако нетакнуте су пребачене у још величанственији храм Сретења Господњег, где се свакодневно окупља хиљаде верних из целог света да им се поклоне и измоле исцелења.

И данас, у Јашију, Београду, Трнову и по васцелом свету где се њене мошти налазе, нажалост не и у етнички очишћеној Каликратији, верници се окупљају да се помоле светитељки и потраже њену милост и заштиту. Нека би преподобна мати Параскева – света Петка, која је постала и остала „мирис Христов“, унела радост у душе и срца оних непознатих људи који су жедни освећења и радости спасења које нам свима Господ нуди,

протојереј Богољуб Љ. Поповић